Сочива нису страна многим људима, и управо су сочива та која играју главну улогу у корекцији миопије и подешавању наочара. Постоје различите врсте премаза на сочивима,као што су зелени премази, плави премази, плаво-љубичасти премази, па чак и такозвани „локални тиранински златни премази“ (колоквијални термин за премазе боје злата).Хабање премаза сочива један је од главних разлога за замену наочара. Данас ћемо сазнати више о знању везаном за премазе сочива.
Пре него што су се појавила смолна сочива, стаклена сочива су била једина доступна на тржишту. Стаклена сочива имају предности као што су висок индекс преламања, висока пропустљивост светлости и висока тврдоћа, али имају и недостатке: лако се ломе, тешка су и небезбедна, између осталог.
Да би се решили недостаци стаклених сочива, произвођачи су истраживали и развијали различите материјале у покушају да замене стакло за производњу сочива. Међутим, ове алтернативе нису биле идеалне – сваки материјал има своје предности и мане, што онемогућава постизање уравнотежених перформанси које покривају све потребе. То укључује чак и сочива од смоле (материјали од смоле) која се данас користе.
За модерна сочива од смоле, премазивање је суштински процес.Смоласти материјали такође имају много класификација, као што су MR-7, MR-8, CR-39, PC и NK-55-C.Постоје и бројни други материјали од смоле, сваки са мало другачијим карактеристикама. Било да је у питању стаклено сочиво или сочиво од смоле, када светлост пролази кроз површину сочива, дешава се неколико оптичких феномена: рефлексија, преламање, апсорпција, расејање и трансмисија.
Антирефлексни премаз
Пре него што светлост доспе до површине сочива, њена светлосна енергија је 100%. Међутим, када изађе из задњег интерфејса сочива и уђе у људско око, светлосна енергија више није 100%. Што је већи проценат задржане светлосне енергије, боља је пропустљивост светлости, а самим тим и већи квалитет и резолуција слике.
За фиксни тип материјала сочива, смањење губитка рефлексије је уобичајена метода за побољшање пропустљивости светлости. Што се више светлости рефлектује, то је нижа пропустљивост светлости сочива и лошији је квалитет слике. Стога је антирефлексија постала кључно питање које се мора решити код смолних сочива – и тако се антирефлексни премази (познати и као антирефлексни филмови или AR премази) наносе на сочива (у почетку су антирефлексни премази коришћени на одређеним оптичким сочивима).
Антирефлексни премази користе принцип интерференције. Они изводе везу између рефлексије интензитета светлости антирефлексног слоја премазаног сочива и фактора као што су таласна дужина упадног светла, дебљина премаза, индекс преламања премаза и индекс преламања подлоге сочива. Овај дизајн узрокује да се светлосни зраци који пролазе кроз премаз међусобно поништавају, смањујући губитак светлосне енергије на површини сочива и побољшавајући квалитет и резолуцију слике.
Већина антирефлексних премаза направљена је од металних оксида високе чистоће као што су титанијум оксид и кобалт оксид. Ови материјали се наносе на површину сочива поступком испаравања (вакуумско испаравање) како би се постигао ефикасан антирефлексни ефекат. Остаци често остају након процеса наношења антирефлексног премаза, а већина ових премаза показује зеленкасту нијансу.
У принципу, боја антирефлексних премаза може се контролисати – на пример, могу се производити као плави премази, плаво-љубичасти премази, љубичасти премази, сиви премази итд. Премази различитих боја се разликују у погледу производних процеса. Узмимо плаве премазе као пример: плави премази захтевају контролу ниже рефлексије, што њихов процес премазивања чини тежим него код зелених премаза. Међутим, разлика у пропустљивости светлости између плавих и зелених премаза може бити мања од 1%.
Код производа за сочива, плави премази се углавном користе код сочива средњег и високог квалитета. У принципу, плави премази имају већу пропустљивост светлости од зелених премаза (треба напоменути да је ово „у принципу“). То је зато што је светлост мешавина таласа са различитим таласним дужинама, а положаји снимања различитих таласних дужина на мрежњачи варирају. У нормалним околностима, жуто-зелена светлост се снима тачно на мрежњачи, а зелена светлост више доприноси визуелним информацијама – стога је људско око осетљивије на зелену светлост.
Време објаве: 06.11.2025.